ИСТОЧНИ СТАРИ ГРАД ГРАДИ НЕРАСКИДИВЕ ВЕЗЕ ЧИЈИ ТРАГОВИ ОСТАЈУ ЗАПИСАНИ ЗА ВЈЕЧНОСТ

Прије двије године у Источном Старом Граду на Хреши одржана је прва промоција књиге  „Безимени човјек“ ауторке Милице Боровчанин,  а тим поводом одржана  је и изложба слика Дарка Цинцара, омладинаца и младих талената који кроз умјетничко стваралаштво на наљепши начин представљају своју општину.

„Када је први пут дошао приједлог да Милица направи своју прву промоцију на Хреши, без двоумљења сам дао одобрење као и помоћ за реализацију догађаја, јер сматрам да оваква дјеца и омладина заслужују више простора и прилике јер заиста представљају на најљепши начин мјеста из којих долазе или су јако везани за њих, па тако и саму општину Источни Стари Град“, рекао је начелник Гашановић.

У знак захвалности, за ангажман везан за промоцију, Милица Боровчанин је написала пјесму коју је посветила Општини Источни Стари Град.

„Гледам сваки дан дивне слике које биљеже објективи природољубаца, међу пејзажима Источног Старог Града. Гледам и дивим се… Прије тачно двије године, била је промоција моје књиге овдје и већ дуго размишљам како да се одужим овим планинским висовима за најљепшу инспирацију коју сам овдје добила. Па пјесмом, дакако. Није залуд речено “ Вију вуци по Вучијој Луци“…   А ноћас су стигли  и под прозоре будноравањских кућа. Но, у Будној Равни, био је будан једино Гаров, да покаже званом и незваном госту, како се дочекује у Старом Граду… И ето, под кућним прозором вучилански вуци ноћас сатрше доброг старог Гарова, а отишао је како је и живио… На бранику села“, рекла је Милица Боровчанин.

Гаров на бранику села

Још си ту, стари мој? Видим те често

Онако замишљеног, дугнуте главе

Гдје их гледаш оним својим гар-очима,

Мотрећи без ријечи са мјеста на мјесто.

И још чекаш да ти махну, да се јаве,

Да к’о гром полетиш, а туга те прожима.

Па онда лагано, како навикли сте,

Искрзаним путем, докле ноге дају.

До вечери тако, не прави се, знам те!

На клупици испод куће били бисте

Док комшијска псета не почну да лају,

Што је знак да звијезде већ на небу пламте.

Ноћу би те само сјенка одавала,

Неки лавеж, тек да знају да си будан,

А знали су, стари мој, знали сигурно.

И сама ноћ би с једним ухом спавала,

А ти дремљив и збиља помало чудан

Опет био спреман да похиташ журно.

И кад год погледам узвисје над долом

Што се попут крова изнад села диже,

Увијек твоје очи уперене к небу

Домовину стару гледају са болом,

Као да већ знају да заборав стиже,

Да године дуге по браздама гребу.

Још си ту, стари мој? Знам да бићеш сјена

Сваком, док год се иједна душа стара

Искрзаним путем још са штапом шета,

Док год ико живи, твоја траје смјена

Докле год тишину дим из куће пара

Твоја вјерна служба за тебе је света.

Чувај ми их, добри друже мој, чувај их

Лавежом и срцем, као досад што си.

… И у тихој ноћи не блуди до касно.

Понеси на браник и овај мој стих,

Као што се привез на ланчићу носи.

Ти си свога хљеба зарадио часно!

МБ

( Пјесма настала овог љета на Вучијој Луци)

„Нажалост, замиру села, успављују се равни, а преко испуцалих путева навлачи се копрена прашине… Кад већ више нема Гарова, нек бар стихови остану на бранику, да чувају Стари Град. На стихове ни вуци не смију!“ закључила је Милица.